Da li su kaktusi samo ukras na prozoru?

Autor: Stevan Avramov

Za mnoge stanovnike umerenih regiona kaktus je debeljuškasta mala biljka u saksiji ili džin na fotografijama egzotičnih pustinja jugozapada Severne ili Južne Amerike. Gajenje kaktusa je hobi koji je u porastu u umerenom klimatu. Pored ovog najraširenijeg korišćenja kaktusa u hortikulturi, ove bizarne biljke lepih cvetova koriste se u mnoge druge svrhe. Jedan neobičan primer je korišćenje drveta nekih vrsta cereusa i većih opuncija (Opuntia fulgida) u izradi nameštaja. Ali kako kaktuse koristi lokalno stanovništvo, tj. indijanska plemena i beli doseljenici danas i da li je nekad možda bilo drugačije?

Priča o ljudskoj vrsti na ovoj planeti ne bi bila kompletna bez osvrta na ulogu biljaka.

Od početka civilizacije ljudi su koristili biljke na mnogo različitih načina. Prvi podaci o tome sežu daleko u prošlost. U spisima iz Babilona koji datiraju 1800 godina pre nove ere pominje se korišćenje biljaka u terapeutske svrhe. Takođe u spisima iz starog Egipta 1500 godina pre nove ere pominje se značaj biljaka za ovozemaljski kao i za zagrobni život faraona. Dokaz da su stari egipćani davali veliki značaj biljkama je taj da su u piramidama na platou Gize nađeni i ostaci biljaka koje su zajedno sa ostalim dragocenostima trebale, prema verovanju, da faraonu omoguće ugodan večni život.

Biljke su korišćene na bezbroj načina: za oblačenje, lečenje, dobijanje boja, pravljenje užadi i mreža, dobijanje lepka, u ishrani, kozmetici, kao sklonište, za lov, u religiozne svrhe itd. 1875 god. američki botaničar John Hasberger je u nauku uveo pojam ‘etnobotanike’ kao nauke koja proučava kako ljudi određene kulture ili regiona koriste biljke koje u tom regionu rastu.

Kaktusi su takođe igrali važnu ulogu u preživljavanju drevnih naroda Amerike. Ovaj značaj je povezan sa suvim, siromašnim terenom na kojima rastu, naseljen retkim biljnim i životinjskim svetom. Kaktusi su ovde bili česti, raznovrsni i sa dosta jestivih delova. U pećinama Tehuacan doline nađeni su ostaci stabala, plodova i semena opuncija i nekih stubastih kaktusa stari 10.000 godina. Ljudi su ih koristili kao hranu (posebno plodove), za odeću, kao građevinski materijal itd. Uporedo sa ovih svakodnevnim upotrebama, često su igrali važnu ulogu u religioznim ceremonijama, u terapeutske svrhe, ili u legendama, što se i danas može videti na Meksičkoj zastavi na kojoj orao stoji na opunciji i predskazuje ljudima gde treba da grade svoj novi grad tj. carstvo. Za neka indijanska plemena saguaro je bio toliko važan da su prema njegovom životnom ciklusu određivali svoj godišnji kalendar.

Prema nekim ispitivanjima od 420 vrsta kaktusa koji naseljavaju Mesoameriku (predeo koji obuhvata teritoriju od centralnog Meksika do severozapadne Kostarike) 118 vrsta koristi lokalno stanovništvo. Pri tome se u ishrani koriste plodovi 83 vrste. Od suvih ostataka kaktusa pravljeni su krovovi i ograde. Od opuncija, pereskia, pereskiopsisa i stubastih kaktusa pravljene su žive ograde i barijere koje su sprečavale ispiranje zemljišta sa terasa na kojima su gajene kulture. Od bodlji kaktusa pravljene su udice za pecanje ribe. Veliki loptasti kaktusi su korišćeni kao kontejneri: odsecao bi se gornji deo kaktusa, a zatim izdubio unutrašnji deo biljke. Veći broj vrsta je korišćen u medicini. Tradicionalno se koriste protiv stomačnih problema, čira na želucu, reumatizma, dizenterije, dijabetesa, gojaznosti i srčanih obolenja. Takođe su korišćeni kao anti-inflamatorna sredstva i analgetici. Kaktusi su sečeni u kriške, zatim prženi i umotavani u platno. Tako pripremljeni postavljani su na bolna mesta kao obloge koje ublažavaju bolove. Delovi opuncije se mogu očistiti od bodlji, zatim preseći po dužini na pola i ugrejati. Ovako pripremljeni korišćeni su kao obloge za grudi u slučaju astmatičnih tegoba, protiv bolova u uvetu i hemoroida. Takođe se ovaj oblog koristio u slučajevima ujeda zmija, insekata kao i kod opekotina. Isušeni drveni delovi saguara korišćeni su čak kao materijal za imobilizaciju u slučajevima lomova kostiju.

Kaktusi su najčešće korišćeni kao hrana za ljude i njegovu stoku, kao domaćin za insekta od koga se proizvodila boja, kao izvor vode u ekstremnim slučajevima u pustinji i kao sastavni deo religije.

U mnogim delovima Latinske Amerike plodovi i mlađi delovi kaktusa su važan činilac ishrane. Plodovi su verovatno značajniji nego na primer jabuke u umerenih predelima jer za neke stanovnike Latinske Amerike, uključujuci Meksiko, oni su praktično jedini oblik hrane dostupan u određenom periodu godine. Španski putopisci u 16. veku opisuju migracije lokalnog stanovništva u Meksiku: u letnjim mesecima čitava sela su se selila sa obala Golfskog zaliva u severnije brdovite regione tražeći plodove opuncija. Na tim terenima ostajali bi po dva meseca hraneći se ovim plodovima. Najčešće korišćeni kaktusi u ishrani su Opuntia-e, Cereusi, Ferocactus-i i Echinocactusi.

Plodovi opuncija su najčešći u prodaji u Meksiku i graničnim državama SAD. Postoji mnogo lokalnih sorti (kao kod nas kod jabuka ili bresaka), koje mogu imati plodove u raznim veličinama, bojama (crveni, oranž, zeleni, purpurni ili žuti) i različitih ukusa. Sadrže 13-15% šećera. Pojedinačne biljke ili one koje čine ograde se koriste za sopstvenu upotrebu, a u mnogim oblastima postoje plantaže koje čini jedna sorta ili više njih.

Vegetativni delovi opuncija koriste se za spremanje hrane kao i plodovi. Neke sorte se kuvaju, druge se mariniraju itd. Plodovi opuncije, koji se nazivaju ‘tuna’, se mogu sušiti na suncu kao smokve, šljive, breskve i kajsije. Oljušteni plodovi se propuštaju kroz prese da se ukloni seme, posle čega se dobijeni sok odparava do određene konzistencije posle čega se meša u produkt koji se zove ‘queso de tuna’, ukusan džem koji se može čuvati dugo vremena. Takođe sok dobijen ceđenjem plodova se kuva i meša na poseban način. Postepeno kristalizuje i dobija prijatnu aromu slično javorovom sirupu, samo finije strukture. Ovaj delikates se može kupiti u bolje opremljenim marketima Meksika ili južne Kalifornije.

Opuncije se smatraju dragocenim, posebno među siromašnim slojevima. Nije retko da jedan čovek pojede stotinak plodova dnevno. Ovi plodovi kada su sveži sadrže veliki procenat vode, šećera i drugih nutritiva. Semena, koja su relativno velika, jedu se zajedno sa plodom i čini se nisu škodljiva. Najveći problem kod korišćenja ovih plodova je oljuštiti plod od epidermisa a da se pritom sitne bodlje ne zalepe na mesnati, tj. jestivi deo. U piku sezone na pijacama planinskih gradova Meksika se svakog jutra pojavljuju žene sa velikim korpama već oljuštenih plodova opuncija koje služe na keramičkim tanjirićima i koštaju jedan cent. Svaki kupac dobija plod na listu jedne biljke i trn koji mu služi da pridržava plod dok ga jede.

U Meksiku se vegetativni delovi opuncija takođe koriste kao hrana. Mladi delovi, koji se nazivaju ‘nopalito’, koriste se kao povrće, varivo, oljušteni i skuvani u vodi ili prženi na puteru kao jaje. Listovi koji se pojavljuju i zadržavaju samo na mladim delovima se kuvaju kao pasulj. Mladi delovi vrste Opuntia basilarisse otkidaju, trljaju u pesku da se skinu glohidije, zatim se seku u manje komade i kuvaju u vodi, posle čega se jedu. Indijanci plemena Panamint suše ove delove, kao i cvetne pupoljke, za kasniju upotrebu. Semena ove vrste su relativno velika i često se melju i uz dodatak vode od njih se pravi jestiva kaša.

Cahuilla indijanci uzimaju mesnatu osnovu cveta koju prže i jedu. Takođe zeleni plodovi vrste Opuntia arbusculae se kuvaju u slanoj vodi i koriste u ishrani.

Papago indijanci u jugozapadnoj Arizoni sakupljaju velike količine plodova saguara i organ pipe kaktusa. Oni su zadržali pravo na to u Organ pipe cactus national manument, koji se nalazi na staroj zemlji Papago indijanaca. Plodovi se sakupljaju pomoću duge motke koja na vrhu ima bodlju ili kuku. Plodovi upadaju u meku mrežu da se ne bi oštetili prilikom pada na zemlju. Bodlje se sa plodova lako skidaju grančicom ili travom. Zatim se ovi plodovi (pitahayas) pakuju u korpe i odnose do sela. Plodovi se pre jela oslobađaju spoljašnjeg omotača. Seme je sitno i jede se sa plodom. Interesantno je da je unutrašnjost ploda uvek sveža i hladna čak i kada se ubere sa osunčane strane biljke po vrelom danu. Ukus je prijatan i osvežavajući.

U Latinskoj Americi ima više velikih vrsta cereusa i njihovi plodovi se, slično plodovima Opuntia, koriste na različite načine, posebno u Meksiku.

Slatkiši od kaktusa se prave od velikih vrsta loptastih kaktusa koji sadrže mnogo mekog tkiva. Kriške ili trake se kuvaju i voda se menja više puta pri čemu se uklanja mucilaza. Slatkiš se pravi dodavanjem šećera, bojenjem i dodavanjem arome.

Kaktusi su važan izvor hrane za jelene i druge divlje životinje kao i za stoku, jer sadrže vodu i druge hranljive materije.

Čak su i veliki ferokaktusi korišćeni kao hrana za stoku. Bodlje se oljušte i ostaje unutrašnji meki deo biljke koji stoka rado jede. Mladi delovi opuncija su jestivi bez pripreme iako spaljivanjem bodlji postaju mnogo interesantniji za stoku.

Neka grla stoke izbegavaju okruglastije delove nekih vrsta opuncija (chollas), a neka ne. Primećeno je da ona grla koja jednom počnu da jedu chollas nastavljaju to da čine i dalje i njihova posvećenost tome je nekad iznenađujuća. Nije bio redak slučaj da je krava ili bik imala njušku punu velikih bodlji vrste Opuntia bigelovii, a i dalje halapljivo jela delove biljke. Nije prijavljeno da je ijedno grlo do sada uginulo od bodlji. Primećeno je da stoka koja je hranjena u štali ako se pusti u oblast gde ima chollas rado je jede iako nije gladna.

Stoka i divlje životinje koriste pljosnate članke nekih vrsta opuncija (prickly pear) na sličan način kao i chollas. U SAD je izmedu 1900. i 1917. godine bio veliki bum u proizvodnji kaktusa. Tada je Luther Burbank, poznati odgajivač biljaka ‘izumeo’ opuncije bez bodlji. On je ukrštao više vrsta, ali najbrojniji su bili razni tipovi Opuntia ficus-indica, indijanska smokva. Tada su reklamirani mnogi proizvodi od kaktusa: hrana za sve vrste stoke uključujuci i živinu; sveži plodovi (“ukusniji od banane”), džemovi, želei, sirupi i slatkiši; marinade; materijal za krečenje; kao obloge; boja iz plodova za sladoled, žele i konfekciju; proizvode od alkohola i za dobijanje hartije; kao zaštita tla i čuvanje vode. U to vreme opuncija je izvožena u Australiju. Tada su stotine i hiljade hektara zasejane ovim opuncijama. Međutim pokazalo se da njegove forme bez bodlji brzo bivaju u prirodi zamenjene bodljikavim formama jer se radilo o heterozigotima koji su u slobodnoj oplodnji davali i bodljikave varijante koje su opstajale bolje nego one bez bodlji. Uskoro je u SAD kao i u Australiji i Africi mnogo plodnog tla postalo neupotrebljivo zbog opuncija i mnogo novca je potrošeno za njihovo uništavanje. Na primer u Australiju je 1839 uvežena jedna biljka vrste Opuntia inermis. Uskoro je ova biljka postala strašna napast i 1883 vlada donosi dekret kojim se zabranjuje gajenje ove biljke. Uskoro je nađen insekt koji je bio dovoljno efikasan da zaustavi ovu napast- larva moljca Cactoblastis cactorum.

Nema sumnje da prickly-pear opuncije koriste stoci, posebno u periodima kada zbog suše drugi oblici hrane nisu dostupni. Smatra se da stoka ne može da koristi kaktuse kao jedinu hranu jer se pojavljuju problemi sa varenjem.

Dileme oko hranjenja stoke kaktusima su prekinute tokom Prvog Svetskog Rata, pre nego što su bile rešene.

U Meksiku, posebno opuncije, su važan izvor hrane i njihova vrednost se ne može dovesti u pitanje. Razlozi zbog kojih ovi plodovi nisu postali popularni u SAD su verovatno veliko seme i kukaste glohidije na areolama. Primenom novih metoda u ukrštanju biljaka moguće je dobiti sojeve sa većim plodovima, boljim ukusom, bez bodlji, većom nutritivnom vrednošću i možda plodove bez semena.

U pre-kolumbijsko vreme gajenje cochineal-insekta (Dactylopius coccus) je bilo važno kod Azteka koji su koristili ovu boju da oboje odeću svojih careva i svake godine su dobijali korpe ovih insekata kao danak potčinjenih plemena. Meksički indijanci su takođe gajili kaktuse radi dobijanja ove boje. Insekti su čuvani za vreme kišne sezone na delovima opuncija na suvim mestima da bi se zatim koristili da povećaju količinu insekata u sušnom periodu koji je počinjao od novembra. Ženka insekta koja proizvodi boju je crno-ljubičasta, veća i ne kreće se. Svetlo crveni mužjaci su manji, kraće žive i čine manje od 0.5 procenata populacije. Ženke su veličine 1-2 mm ali vlaknasti materijal sličan svili koji proizvode je jasno vidljiv na biljci. U Evropi nije bilo pravog izvora svetlo crvene boje za tkaninu pa su jarko obojene odeće Azteka bile veoma interesantne španskim konkvistadorima. Opuncija je u Evropu doneta krajem 15. i početkom 16. veka. Uskoro je boja komercijalno proizvedena u toplijim delovima Španije prodavana u Evropi. Izvor ove boje je bio tajna sve do Leeuwenhoek-ovog posmatranja boje pod mikroskopom. Korišćenje ove boje je naglo počelo da opada sa proizvodnjom sintetičkih boja početkom 20. veka. Još uvek se koristi za dobijanje boje carmine koja se koristi u bojenju mikroskopskih pločica kao i za dobijanje grimizne i nekih drugih boja ali u manjim količinama.

Loptasti kaktusi (ferokaktusi, ehinokaktusi i njihovi rođaci) su smatrani spasiocima ljudi koji putuju kroz pustinju pružajući im svežu vodu za opstanak. Ukoliko se odseče vrh kaktusa i unutrašnji deo izgnječi oslobodiće se voda. Količina i ukus ove tečnosti zavisi od vrste, od količine padavina i verovatno od doba dana. Tečnost iz ovih kaktusa je neukusna, ljigava i obično ne gasi žeđ. Ispitivanja su pokazala da je tečnost dobijena iz vrste Ferocactus cylindraceus veoma bazna i njeno konzumiranje može dovesti do dehidratacije. Konzumiranje tečnosti dobijene iz vrste Ferocactus covillei izaziva glavobolju, a iz vrste Ferocactus wislizenii izaziva dijareju i bolove u ekstremitetima. Kod nekih kaktusa, kao što je saguaro, ukus je veoma neprijatan, ali ima i onih, kao što je Ferocactus acanthodes v.lecontei, čija tečnost je prijatnog ukusa i osvežavajuća. Na žalost nisu urađena detaljna ispitivanja sokova različitih kaktusa iako rezultati mogu spasiti živote.

U regionu južnih Stenovitih Planina kaktusi su važni u indijanskim religioznim ceremonijama. Sadašnje uskršnje ceremonije udaranja sa stablima chollas imaju svoje poreklo u praistorijskim ceremonijama. Tokom ceremonije u kojoj mladići plemena Zuni postaju ratnici moraju gnječiti stabla vrste Opuntia imbricata u svom pazuhu. Ova vrsta se takođe koristi kao hrana, za zaštitu sela i u ceremonijalne svrhe kod plemena Jemez na Stenovitim Planinama. Mnogo više korišćena vrsta je peyote - Lophophora williamsii. Ima više imena: peyote, peyotl, peyotillo, mescal button, raiz diabolica (koren zla), dumpling (knedlasti) kaktus i mnoga druga. Ova biljka je korišćena u pre-kolumbijsko vreme ceremonijalno pre svega zbog halucinogenih svojstava. Španski osvajači su u 16. veku kada su stigli u Ameriku videli da ih Azteci i druga meksička plemena koriste u terapeutske i u religiozne svrhe i da su biljku cenili kao dar od boga. Posle španskih osvajanja katolička crkva je nastojala da ukloni korišćenje pejotla i drugih paganskih religioznih simbola. U crkvenim spisima je stajalo da je “žvakanje pejotla loše koliko i ubistvo ili jesti ljudsko meso”. Oni su biljci dali ime raiz diabolic- koren zla. Uprkos ovim naporima peyotl je zadržao značajno mesto u religiji mnogih indijanskih grupa u Meksiku.

Tokom 19. veka peyotl ceremonije su iz Mekska u SAD preneli indijanci plemena Mescalero i Tonkawa. Oni su ovaj običaj preneli na druga plemena tako da su do početka 20. veka skoro sva plemena SAD i Kanade uključila ovu biljku u svoje ceremonije. Čak je koriste i neke hrišćanske sekte u svojim obredima.

U Meksiku rituali sa peyotlom uključuju pevanje, igranje, molitve i isceljenja. Smatra se da vizije koje su izazvane žvakanjem biljke ukazuju na buduće događaje. Ceremonije obično počinju u sumrak i traju cele noći. U nekim plemenima ženama je zabranjeno da učestvuju u ovim ceremonijama.

U SAD federalna vlada još uvek nije zabranila korišćenje peyotla u religiozne svrhe iako su neke savezne države to proglasile protivzakonitim.

Iako je peyotl opisan kao narkotična biljka, farmakološki podaci ukazuju da biljka ne izaziva zavisnost i da nema narkotičko dejstvo (ne izaziva pospanost) kod ljudi. Većina farmakologa peyotl klasifikuje kao halucinogenu ili psihomimetičku biljku slično svetoj gljivi Azteka (Psilocibe mexicana) ili nekim drugim biljkama. Halucinogena supstanca u peyotlu je alkaloid meskalin - jedan od najmanje 15 alkaloida nađenih u Lophophorama. Lophophora williamsii je jedina vrsta ovog roda koja se koristi u ceremonijalne svrhe, verovatno zbog svoje šire rasprostranjenosti kao i zbog činjenice da sadrži mnogo više meskalina nego druga vrsta – Lophophora diffusa. Efekti meskalina na ljude su relativno mali u poređenju sa pravim narkoticima kao što su opijum i njegovi derivati, koji izazivaju fiziološku zavisnost. Korisnik meskalina nikad ne gubi svest iako su njegova čula znatno izmenjena. Vizuelne aktivnosti su najviše promenjene. I stvarne i umišljene slike se vide u jakim bojama zbog čega meskalin nazivaju i tehnikolor-halucinogenom. Tip vizuelnog doživljaja zavisi od doze meskalina, osobina onoga ko ga koristi, raspoloženja subjekta kao i od socijalnog i psihološkog konteksta u kome je supstanca uzeta. Meskalin dovodi do osrednjeg nadražaja simpatičkog nervnog sistema, što dovodi do proširenja zenica, povećanja krvnog pritiska, konstrikcije perifernih arterijaola i blago povećane osetljivosti određenih refleksa, kao što je podrhtavanje u kolenima. Moždani talasi su izmenjeni. Posle perioda sa vizijama dolazi do osećanja gađenja i do nesanice. Tradicionalno peyotl se uzima kao sveža ili suva biljka i žvaće se ili se pravi čaj od nje. Danas je moguce kupiti meskalin u želatinoznim kapsulama ili ga uneti potkožnom injekcijom kao rastvor iz peyotla. Ne zna se mnogo o terapeutskim svojstvima peyotla. U psihijatrijskim studijama meskalin je uglavnom zamenjen 1000 puta jačim LSD-25.

Interesantno je da peyotl pored meskalina koji je najpotentniji halucinogen sadrži još dve psihoaktivne supstance: hordenin i tiramin. Ova jedinjenja zahvaljujući svojoj fenolnoj komponenti poseduju antivirusna svojstva. Huichol indijanci svoje rane trljaju svežim sokom peyotla da bi sprečili infekciju i ubrzali ozdravljenje.

Takođe pojedine vrste mnogih drugih grupa kaktusa poseduju psihoaktivna svojstva: Ariocarpus, Coryphantha, Trichocereus, Pachycereus, Obregonia, Aztekium, Astrophytum, Mammillaria, Epithelantha itd.

Iz svega ovoga možemo da zaključimo da su ovi bucmasti ježevi lepih cvetova imali i imaju veliki značaj za ljude u oblastima koje su njihovo prirodno stanište. Ko zna možda će i kod nas njihova vrednost porasti kada se pročuje da su na Brionima prošle godine pravili odličnu rakiju baš od plodova opuncija!?