Charles Glass 1930-1998 Priznanje

Gordon Rowley, BCSJ Vol. 16(2), 1998

Pripremio i preveo: Stevan Avramov

Prepoznajući njegov ogroman doprinos proučavanju sukulentnih biljaka, odajemo počast Charles Glass-u, jednom od najvećih karaktera u svetu sukulenata.

Charlie Glass je postao široko poznat na britanskoj kaktusarskoj sceni 13.maja 1971. godini kada je zajedno sa Bobom Fosterom prezentovao njihov ‘Meksički dnevnik’ na dva projektora u ‘Royal Horticultural Society Hall’ u Londonu. Oni koji su bili dovoljno sretni da prisustvuju, teško da će to ikad zaboraviti. Tada je američki šoumen i perjanica trijumfovao nad britanskom nesposobnošću u organizovanju projekcije. Cyril Parr je doveo na prezentaciju brojna ‘suparnička’ udruženja da bi napravio veliku publiku po Londonskim standardima; 81-godišnja Mrs Shurly je blistala predstavljajući ga. Charly je kao urednik ‘Cactus and Succulent Journal’ već imao izgrađenu reputaciju, čemu je doprineo i njegov smeo put u Meksiko. Svi smo bili zaprepašćeni, kako fotografijama staništa i cvetova, tako i samim predavačima u njihovim živopisnim Kalifornijskim odorama: par fensi obučenih Hollywood-skih zvezda koje su pravo sa ekrana sišle da nas zabave.

Charlie se još nekoliko puta vraćao u Englesku, poslednji put 1996, svaki put nalazeći nove prijatelje zahvaljujući neskrivenoj srdačnosti, karizmi i smislu za humor. U dugom sećanju mnogih ostaće konvencija BCSS 1994 u Reading-u gde je održao dva lepa predavanja uz izuzetnu predstavu kao aukcioner biljaka zajedno sa Chuck Hansonom uz upadljive varnice između njih, kada su publiku pretvorili u borbene licitatore.

Charlie Glass je rođen u New Yorku 24. maja 1934 godine, u familiji muzičara. Njegov otac je bio prva violina u Filadelfijskoj filharmoniji pod Leopoldom Stokowskim, a njegova majka je pevala u operi. Brat, sestra i bratova žena su bili muzičari. Charlie je neizbežno rano razvio ljubav prema umetnosti, ali i prema prirodnim naukama. Bašte oko Spring Lake, New Jersey, su ga privlačile, a tamo je video i prve sempervivume i opuncije. Na putu u Pariz 1951. naučio je francuski, a kasnije je postao znalac osam stranih jezika. Posle tri godine provedene u vojsci u Nemačkoj kao radio operater, vraća se u New York na kurs glume, a bio je i u grupi Lotte Lehmann na časovima pevanja. Imao je malu ulogu u postavci Strauss-ovog ’Der Rosenkavalier’. Što se tiče njegovog crtanja o tome možemo suditi na osnovu korica ’Cactus and succulent journal’ iz novembra/decembra 1973.: lep pastel kristatne Opuntia mamillata.

Tokom 1958. boravio je na Columbia univerzitetu studirajući Nemački jezik, ali se kaktusima nije ozbiljno bavio do 1960. kada se preselio u Kaliforniju. Tamo je našao malu odgajivačnicu u dolini San Fernando i kupio je za 300 $, dao joj ime ’That Cactus Shop’ i počeo da prodaje biljke i knjige. Njegov najprivrženiji kupac bio je Bob Foster, koji nije mogao da dočeka da se otvori nego je preskakao ogradu da vidi šta ima. Ubrzo su se sprijateljili i postali su partneri u poslu, što je trajalo dok Charli nije otišao u Meksiko. Otprilike u to vreme Scott Haselton je tražio ko bi nasledio uređivačko mesto za ’Cactus and succulent journal’ i preuzeo Abbey Garden Press koji je osnovao 1936. Charlieu je ponuđen posao i on ga je preuzeo 1966. godine. Tu je radio puno radno vreme pa je morao da odloži pohađanje studija iz botanike koji je počeo u Pomona koledžu, u Claremontu.

Terenski odlasci u Meksiko radi traženja kaktusa počeli su 1956., a bilo ih je još 17 sve do 1980., uglavnom sa Bob Fosterom ali i sa drugima. Svi se slažu da su to bili najsretniji dani njegovog života. Ova putovanja bila su puna otkrića novih taksona. Larry Mitich, čija je biografija od devet strana o Charlieu iz 1993. godine dosta korišćena u ovom tekstu, prikazuje 26 novih kaktusa i 26 novih kombinacija, kojima možemo da dodamo novija otkrića: Strombocactus disciformis ssp. esperanzae i Turbinicarpus alonsoi iz 1996. god. i Mammillaria giselae iz 1997 god. Bob Foster je s njim otkrio Mammillaria glasii 1968. i najčuvenije otkriće od svih, W.A.Fitz Maurice i Charlie Glass su otkrili i imenovali Geohintonia mexicana i Aztekium hintonii 1992. godine. Prve zabeleške sa ovih putovanja su se pojavile u privatnim prepiskama između 1963 i 1971. god.; kasnije su se pojavile potpune verzije u ’Cactus and succulent journal’ zajedno sa ilustracijama. Stil je bio jasan i pun humora, što se lepo vidi u članku iz 1969 o ponovnom otkriću Calibanus (Nolina) hookeri. Kao botaničar taksonom biće upamćen po reviziji rodova Echinomastus, Epithelantha, Thelocactus i Turbinicarpus, uglavnom u tandemu sa Bob Fosterom.

Treba pomenuti i tri knjige napisane u popularnom maniru: “Family Album“ iz 1996 sastavljen iz 296 najboljih ilustracija u ’Cactus and succulent journal’ i posvećen Scott Haseltonu; “Cacty and succulents for the Amateur“ iz 1976 (sa Bob Fosterom); i konačno “Cacti“, raskošan tvrdi povez iz 1991 koji su napisali Clive Innes i Charles Glass sa vrhunskim skicama i 1200 kolor strana. On je ’udahnuo’ novi život u I.O.S. Repertorium, tri izdanja od 1972 do 1974: jedini koji su imali i fotografije novih vrsta.

Među onima koji su pohađali časove kod Lotte Lehmann pedesetih godina bila je i Poljska imigrantkinja Ganna Walska, i prvi pogled na njenu renoviranu baštu ’Lotusland’ u Santa Barbari je dao ideju Charlieu o potencijalu sukulentnih biljaka za formiranje novog tipa egzotičnog pejzaža, sađenje u velikim grupama, različitih veličina, boja i oblika. Nije ni pretpostavljao da će uskoro doći dan kada će mu biti ponuđeno da preuzme vođenje bašte i preuređenje u skladu sa planovima vlasnice. Ali postojao je ozbiljan razlog da to odbije – sama vlasnica. 28. marta 1973 mi je napisao:

'Siguran sam da se sećaš naše posete 'Lotusland'u i takođe da si upoznat sa katastrofalnim pokušajem Paul Hutchisona da radi tamo, koji je trajao deset dana . . . tako da ćeš verovatno pomisliti kako smo ludi kad pokušavamo da uspemo tamo gde mnogi pre nas nisu uspeli kad ti kažem da Bob i ja idemo da radimo u Lotuslandu sa namerom da postavimo temelj koji će omogućiti da bašta možda preraste u botaničku baštu'.

Na kraju, Bob je napustio posao posle dve godine; Charlie je prodao Abbey Garden, preselio se u Santa Barbaru i preživeo rekordnih devet godin pre nego što je bio sramno izbačen par meseci pre nego što je temperamentna diva umrla u stotoj godini, 1983. godine. Charlie je potražio utehu u drugom hobiju: sakupljanju školjki. Zajedno sa Bobom je počeo biznis kod kuće 1980. godine, i omogućio mu da brzo formira jednu od najlepših privanih kolekcija u celoj Severnoj Americi. Ukupno je napravio 750 zarona na 19 putovanja na Filipine (gde je naučio Tagalog, njihov narodni jezik), Crveno More, Melanesiju i drugim mestima. Četiri godine je bio urednik časopisa Conchologist Bulletin, i jedno od njegovih otkrića - nova vrsta je nazvana po njemu Bathyliotina glassi.

Charliev životni stil je bio da ništa ne radi do pola. Dom koji je sebi napravio u Santa Barbari na samom ulasku je ukazivao da se radi o umetniku. Njegova dnevna soba podsećala je na set Orsona Welsa, sa kaminom okruženim policama sa knjigama koje su bile visoke do tavanice; sa suprotne strane bila je velika staklena površina kroz koju se video veliki vodopad i bazen, napunjem koi-šaranima svih duginih boja.

Nova i veća čuda su čekala u sobi sa školjkama: elegantne kutije i vitrine ispunjene vanserijski lepim školjkama, diskretno obasjane sa sijalicama raspoređenim na pravi način. 'Van ovog sveta' je samo slab i neadekvatan opis. U drugoj ogromnoj sobi je bila njegova garderoba.

On je takođe sledio svoja muzička interesovanja, izvodeći Filipinsku muziku na televiziji, da bi se kasnije prebacio na ranchero-muziku Meksika, što je dopinelo njegovoj odluci da 1991. godine napusti SAD kada mu je ponuđen posao kustosa za sukulente i herbarijum u El Charco del Ingenio, botaničkoj bašti u San Miguel de Allende u državi Guanajuto u Meksiku. Za Charliea to je bilo kao ostvarenje sna: on je voleo te ljude, njihovu tradiciju, umetnost i floru u srcu zemlje kaktusa. Za neke od njegovih prijatelja ovo je bio neoprezan korak i sumnjičavo su podizali obrve. To se pokazalo kao tačno. Raditi sa Meksičkim vlastima bilo je daleko od raja: obećana staklena bašta koja je trebala da bude takmac ’Kew Palm House’ nije nikad završena, i spoljna pomoć u vidu Derek Bowdery-a je bila potrebna za razmnožavanje rariteta. 1996 godine postojala je pretnja da se izgradi autoput baš kroz botaničku baštu. Terenska putovanja su uporno odlagana zbog nekih nesretnih okolnosti, uključujući strašan susret sa pčelama-ubicama. Mali prekršaj striktnih zakona o sakupljanju biljaka je doveo do njegovog hapšenja i otrežnjenja.

Na medjunarodnom planu našao se u epicentru kontroverze koja je bila prisutna u vezi novih propisa koji su regulisali export biljaka i semena, a koliko je bio popularan govori i to da su mu svi prijatelji ostali lojalni. Ipak pretrpeo je ista ponižavanja kao i u ’Lotuslandu’ i 7. oktobra 1997 mi je napisao:

’Verovatno si čuo da više ne radim u CANTE (organizacija i botanička bašta koja je imala nameru da zaštiti razne ugrožene vrste biljaka). To je u osnovi bila obostrana odluka. Njima se nije sviđao moj kritički stav prema rukovođenju ove organizacije, a meni se nije sviđao pravac kojim su išli prethodne dve godine. . . . Naravno, ja sam veoma, veoma tužan što je organizacija sa takvim velikim očekivanjima po mom mišljenju izgubila ta očekivanja, i da život koji je bio divan (osim poslednje godine pakla) i u kome sam uživao prethodnih sedam godina više ne postoji, ili bar neće biti isti . . . ali nikad se ne zna šta nam život sprema iza sledećeg ugla.’

Tužno je reći da taj sledeći ugao nije nikad došao. Njegovi bliski prijatelji kažu da rapidno stario i iznenada umro 23. februara 1998 godine od srčano-plućnih problema.

Mnogi su bili tužni zbog njegovog odlaska, ne samo kao pravog predstavnika ’onog najboljeg’ u u Američkoj kaktologiji, već i kao dragog prijatelja, plemenitog i punog razumevanja, divnog predavača i kompanjona na terenskim putovanjima. On je ostavio trag svojim opisma vrsta i publikacijama kojima je zadužio mnoge.